Новости России, Сербии, новости со всего мира

Свака нација има своју прошлост. Неке се том прошлошћу поносе, неки је се стиде, али и једнима и другима је јасно да, на овај или онај начин, од националне историје зависи и будућност нације.

Кад се човеку одузме сећање он губи везу са дометима који су омогућили његово постојање, постаје „осамљен у садашњици“ и подложан губитку осећаја припадности „отаџбини“ (задужбини очева) , као скупу непроменљивих вредности коje га оријентишу у историји. Следећа фаза је трансформација слободног човека (основног дела нације) или групе људи (свеукупности нације) у роба или робове нечему (или некоме) другом, ко није заинтересован да у том појединцу види продукт и представника узвишених идеја о себи и заједници којој припада, већ само као слепи инструмент остварења својих интереса.

Србија је водила многе ратове за стицање или одбрану слободе. Међу свим тим ратовима посебно (па чак и централно) место у сећању (представника) државе и целог народа заслужује рат из 1999 - те године.

Рећи да се ради о „другом Косовском боју“ или да су јунаци са Кошара и Паштрика нови Обилићи као да није довољно. Просто, ти голобради момци поставили су нове и још више стандарде у моралу и јуначкој оданости држави (можда баш због тoга што тада, за разлику од средњевековне Србије, те високе вредности нису биле прокламоване, већ су јунаци морали да их открију у себи) а против себе су, порет непријатеља у конвенционалном смислу, имали као „арбитра“ и најмоћнију војну силу у историји. И победили су.

Овај рат је дао многе моралне громаде и нове јунаке чији живот и смрт морају да буду путоказ нацији за XXI век.

О капетану војске Југославије Крунославу Иванковићу, на пример, свакако би требало учити на државној Војној академији. Сваки питомац и будући официр наше војске морао би њега и његове официрске врлине да има као пример. Величина капетана Иванковића није се огледала само у животном путу који је одабрао, већ и у оном којим је одбио да иде. Није згорег да се о оба пута каже нешто више.

Крунослав Иванковић је Хрват из Шида. Као официр ЈНА хрватског порекла, лако је могао да пређе на страну, рецимо, „Збора народне гарде“ и да се касније прикључи хрватској војсци, где би, вероватно, врло брзо догурао до генерала, као што су, под Туђманом, до тог чина експресно дошли Иванковићеве колеге и сународници: Мирко Норац, Иван Кораде или Чермак. Иванковић је могао да се „истакне“ у „Бљеску“ и „Олуји“ и заслужио би ловорике и поштовање од стране хрватске државе и „католичке цркве у Хрвата“ , а можда би, попут нареченог Чермака, данас био и успешни бизнисмен.

А којим је путем одлучио да иде Крунослав Иванковић, капетан Војске Југославије? Путем поштења, јунаштва, верности заклетви, оданости својим војницима и пожртвованости, а његова јуначка погибија је само резултат крајњег истрајавања у тим врлинама. За Иванковића је Ивица Колев, још једна од легенди са Кошара, у једном интервјуу рекао да од њега (Хрвата!) није видео већег српског патриоту.

Ако је Круноскав Иванковић пример који треба и морају да следе сви официри, онда је Тибор Церна неко чији пример треба да следи омладина. Инсистирао је, иако су му фалили килограми за то, да служи војни рок. Показао се врхунским војником и добио прекоманду на Косово и Метохију. Кроз своју јуначку смрт испољио је два основна стремљења православног хришћанства (којем је припадао) - добротољубље и  човекољубље. Лако је рат могао да проведе негде другде, али је одабрао да буде тамо где је најпотребнији својој отаџбини...

Добровољаца има у сваком рату и они су у сваком сваком рату нешто посебно, јер им је једини мотив за одлазак у борбу - одбрана слободе. То је био главни мотив и за Јосипа Сича, средовечног добљовољца из Суботице. Иако Мађар с крајњег севера Србије није насео на приче о „аутономаштву“ и показао је, својом јуначком смрћу, да је и сами југ земље доживљавао као једнако свој. Оставио је за собом удовицу и двоје деце, која се и даље боре да њихов отац  доживи заслужену, постхумну афирмацију у родном граду.

Генерација 1978/79. која је изнела победе у рату 1999-те је нешто најбоље што је ова земља дала. Величина ове генерације још више долази до изражаја ако се погледају касније генерације, од оне 1980/81. па надаље, које су, позивајући се на „приговоре савести“ и дискусхерније у лакшем стадијуму, махом војни рок служиле „цивилно“ .

Рат из 1999 - те и, посебно, битке на Кошарама и Паштрику показале су још једну важну ствар: да су у Србији људи разних вера и националности спремни да бране и умру за слободу своје земље и да су све мале разлике које се форсирају у нашем друштву са циљем да га поделе на верској и националној основи - лажне и да постоје само због дневне политике.

Жртве капетана прве класе Војске Југославије Крунослава Иванковића, Тибора Церне, Јосипа Сича, Насера Вучеља, Изета Чолаковића и многих других - нису биле узалудне. Штавише, оне су, данас, једини путоказ за светлу будућност народа и државе.

Потребно је донети следеће мере ради чувања сећања и достојанства

·       Донети „Закон о националном сећању и достојанству“ који би обавезивао друштво и народ на чување успомена на подвиг јунака и на невине жртве и који би прописивао да се по њима називају улице и школе, да се о њима штампају књиге и т д. ;

·       Да се у Дебељачи оснује ФК „Тибор Церна“ ;

·       Да се капетану прве класе Крунославу Иванковићу подигне споменик који би са постаментом био висок не мање од 20  метара;

·       Да се Касарна „Расина“ у Крушевцу где се налази споменик херојској 125. моторизованој бригади, промени име у „Капетан прве класе Крунослав Иванковић“ , јер је он, у тренутку погибије, био официр те јединице;

·       Да се штампају поштанске марке са ликовима хероја који су дали живот за одбрану отаџбине;

Поново да се, о трошку државе, одштампају књиге о рату из 1999-те, пошто их више нема у књижарама.